15 мај 15. мај – Светски дан породице: о породици из угла Развојног саветовалишта
Велика или мала, потпуна или непотпуна, богата или сиромашна, срећна или несрећна – породица је највећи и најзначајнији фактор у формирању личности сваког човека. У породици дете стиче основне навике, учи моралне норме и друштвено пожељне облике понашања, формира однос према другима, али и према себи и развија своју личност. Родитељи су примарне фигуре у општем психичком развоју детета и од њиховог понашања и личности али и међусобног односа, као и односа према детету зависи у какву личност ће се дете развити. Да би развило своје урођене потенцијале дете треба у сваком тренутку да се осећа безусловно вољеним и прихваћеним од стране родитеља, а касније и других значајних особа (нпр. наставника), баш такво какво јесте. То је могуће само у хармоничној породичној атмосфери, уз емотивно стабилне и топле родитеље који су у стању да препознају дечије развојне потребе и емоције и да на њих адекватно одговоре. Изградња позитивног односа са дететом најважнија је васпитна стратегија у одгајању деце. Само родитељи који су успели да изграде овакав однос са својим дететом моћи ће да остваре позитиван утицај на све аспекте развоја његове личности .
Процес развоја личности детета одвија се на основу имитације и идентификације са родитељима и зато је лични пример, тј. начин на који родитељи живе и како се понашају од неупоредиво већег значаја од онога што причају. Ако се у кући размењују честе увреде или примењује физичко кажњавање дете ће усвојити и примењивати исти модел понашања. Ако се слабо комуницира и дете ће имати проблема у социјалној комуникацији. Из тог разлога родитељи треба далеко више пажње да обрате на своје понашање него на оно што говоре.
Од родитеља се у данашње време много очекује и лако сваљује кривица за све што није „нормално“ код детета, а за узврат им се даје веома мало или ништа. У току школовања нико нас не учи како бити добар родитељ и одгајити здраво и успешно дете, тако да смо принуђени да се сналазимо како знамо и да користимо методе наших родитеља које смо осетили на сопственој кожи. Савремена породица је оптерећена мноштвом проблема: сиромаштво, насиље унутар породице и у непосредном окружењу, губљење идентитета и улоге породице итд. Висок степен насиља у породици има своје корене у фрустрацијама, страху, неизвесности и тешкоћама које поједини чланови доживљавају у друштву и то преносе на породицу. Неостварене амбиције и интереси појединих чланова породице доводе до насиља које представља неку врсту социјалног и емоционалног „вентила“. Криминал, тероризам, економска криза и немаштина представљају посебне, отежавајуће услове за живот породице и стварају окружење у коме се насиље стално шири и постаје уобичајени начин живота и деловања.
Кризи савремене породице доприносе и медији и „јавно мњење“ који публицитет дају свему што је сензационално и лоше, док се мало пажње поклања ономе што је добро. Омиљени текстови су разводи и неверства славних, разне извитоперености које славни чине зарад рекламе, док они који живе нормално и поштено нису уопште занимљиви. Огромна популарност се стиче преко порока, а не преко врлина, што је проблем читавог савременог друштва, не само нашег. Како да се у таквим условима вратимо правим вредностима и стварању срећне породице? У вртоглавом темпу данашњег живота све мање имамо времена једни за друге, за своју децу и породицу. Сво слободно време, енергију, чак и емоције улажемо у посао, па за породицу остане веома мало. У међувремену значајно се изменила и улога и положај жене у друштву, што такође доприноси дестабилизације савремене породице. Жене више нису спремне да жртвују своје амбиције и своју каријеру због гајења деце. Оне желе да уђу у свет мушких занимања и послова, да остваре пуну економску независност, да буду успешне и поштоване. Оне се данас много лакше одлучују да напусте породицу и живе саме или са дететом, дајући предност каријери, желећи своју слободу и независност, тражећи динамичност и узбуђење.
Између родитеља и деце све су чешћи сукоби око схватања права на индивидуалност и слободу, обавеза и улога које родитељи намећу и очекују од деце. У савременим породицама траје „стална борба моћи“ између чланова, између полова. Родитељи окривљују децу да све мање имају обавеза и одговорности према породици, а деца се свађају са родитељима окривљујући их за властити неуспех и несналажење међу вршњацима и друштву уопште. Деца постају фрустрирана, прибегавају насиљу међу вршњацима или се усамљују, постају анксиозни и депресивни. У таквим условима тешко је остварити складне породичне односе и толеранцију како би се сви чланови осећали задовољно.
Идеална породица постоји само у рекламама и америчким филмовима. У реалном свету нико није савршен, па ни родитељи и њихова деца. Морамо бити свесни да не можемо бити идеални родитељи ма колико се трудили, али увек можемо бити бољи него што смо сада. Потребно је само да дозволимо љубави, која је једина права моћ коју поседујемо, да нас води, јер она увек нађе прави пут.
Зорица Пантелић-дипломирани психолог и
Тим Развојног саветовалишта