Национални водичи добре клиничке праксе: гихт

Гихт је један од најчешћих артритиса. Инциденца и преваленција болести је у порасту, што се објашњава променама навика у исхрани и порастом инциденције коморбидитета који утиче на појаву хиперурикемије. Хиперурикемија је честа у општој популацији и креће се до 20%.

Од гихта оболевају углавном старије особе, преко 45 година живота, жене у менопаузи, старији мушкарци. Мушкарци оболевају 3 до 4 пута чешће. Преваленца је 2% код нормално ухрањених особа, а код гојазних чак 5%.

Гихт је артритис који настаје као последица кристализације мокраћне киселине унутар зглоба, бурзи или тетивних овојница. Мокраћна киселина је метаболицки производ ендогених и храном унетих пурина. Највећи део се излучује мокраћом – 70%, а преосталих 30% путем гита.

Хиперурикемија се дефинише као серумска концентрација МК>360нмол/л. Гихт је последица запаљенске реакције ткива на кристале МК.

ФАКТОРИ РИЗИКА

Главни фактор ризика за настанак гихта је хиперурикемија. У 90% случајева је то смањена екскреција, а у 10% случајева је смањено лучење. Генетски дефицит ензима који метаболишу пурине је веома редак.

На смењење есксреције МК утичу и неку лекови. Пре свега тиазидни диуретици, диуретици Хенлеове петље, Б блокатори, циклоспорин и аспирин. Конзумирање алкохолних пића, нарочито пива, конзумирање намирница богатих пуринима. То су црвена меса, изнутрице, морски плодови, сокови богати фруктозом.

КЛИНИЧКА СЛИКА

Појави артритиса претходи период асимптоматске хиперурикемије. Гихт се манифестује као рецидивантни акутни артритис. У 80% случајева је моноартикуларан и у 80% случајева се јавља на првом метатарзофалангеалном зглобу. Такође, може бити захваћен и сваки периферни зглоб. Атак обично започиње ноћу и може бити праћен субфебрилношћу, дрхтавицом и слабошћу.

Нелечен, први напад пролази за 3 до 14 дана. Други напад се обично деси унутар годину дана од првог напада. Код малог броја болесника, услед сталне акумулације МК, гихт прелази у хронични артритис стварањем тофа. Услед хроничне хиперурукемије, код пацијената са сниженом киселошћу урина могу се створити уратни каменци. Хиперурикемија може довести до обољења претходно здравих бубрега, услед опструкције тубула кристалима МК.

ДИЈАГНОЗА

Дијагноза гихта је сигурна само ако су доказани кристали мононатријум урата у синовијалној течности или тофуси. Уколико пацијент има рецидив артритиса првог метатарзофалангеалног зглоба и хиперурикемију дијагноза је готово сигирна!

Уколико пацијент са акутним артритисом има леукоцитозу и фебрилан је, треба размишљати у правцу септичног артритиса.

Одређивање нивоа МК у серуму није довољно за дијагнозу, јер пацијент са хиперурикемијом не мора имати нападе гихта, нити сви пацијенти са гихтом не морају имати повишен ниво МК у серуму, јер се она у вишку исталожила у зглоб.

У акутној фази визуализационе методе попут радиографије немају дијагностицки знацај, јер ће се у тој фази обољења видети само оток меког ткива. У хроничном стадијуму болести радиографски се могу открити субкортикалне цисте без ерозија. Такође се могу дијагностиковати и тофуси.

У данашње време УЗ дијагностика је у експанзији у реуматологији. У гихту се путем Уз могу видети депозити мононатрријум урата као дупла контура.

ЛЕЧЕЊЕ

Пацијента морамо упознати са природом И током болести. ХИПЕРУРИКЕМИЈА ЈЕ НЕЗАВИСНИ ФАКТОР РИЗИКА ЗА РАЗВОЈ МЕТАБОЛИЦКОГ СИНДРОМА И КАРДИОВАСКУЛАРНИХ БОЛЕСТИ!

1. ХИГИЈЕНСКО ДИЈЕТЕТСКИ РЕЖИМ

Гојазним пацијентима саветовати редукцију телесне тежине. Саветовати исхрану сиромашну пуринима и фруктозом. Ограничити унос алкохолних пића. Повећати унос течности 1 до 1,5 л. Препоручују се намирнице сиромашне мастима, а забрањује употреба сокова богатих фруктозом. Крајњи циљ је смањење нивоа серумске МК360нмол/л.

2. Фармакотерапија

Лекови првог избора су инхибитори ксантин оксидазе. Одобрени су алопуринол, регистрован код нас и фебуxостат. Након увођења терапије ниво МК се контролише на 2 до 5 недеља. Дозу подижемо до задовољавајуће циљне вредности, а када то постигнемо контроле се обављају на 6 месеци. Почетна доза алопуринола је 100 мг дневно. Препоручена максимална доза лека износи 800 мг дневно. Код пацијената са хроничним обољењем бубрега почетна доза износи 50 мг.

ЛЕЧЕЊЕ АКУТНОГ АРТРИТИСА

Лечење се започиње унутар 24 сата. Започињемо монотерапијом НСАИЛ и то у пуној дози или кортикостероидима. Уколико изостане ефекат монотерапије, може се покушати комбинованом терапијом /НСАИЛ,КОРТИКОСТЕРОИДИ/.

ПРОФИЛАКСА

Индикована је код свих болесника са учесталим нападима артритиса. Спроводи се све док постоје знаци активности гихта. Терапија се састоји у малим дозама НСАИЛ или малим дозама кортикостероида 10 МГ/ДАН преднизона.

                                            др Катарина Шимон,

                                                  специјалиста опште медицине

Унесите текст и стисните ентер да започнете претрагу