27 авг Велики број позива због различитих тегоба обележио протекли период у раду хитне помоћи. Начелник Службе – др Мирослав Поповић, однедавно други примаријус у Дом здравља Шабац.
Повећан обим посла како на терену, тако и у амбуланти обележио је протекли изузетно топао периоду у раду Службе хитне медицинске помоћи нашег Дома здравља. Начелник ове службе, однедавно примаријус, др Мирослав Поповић истиче повећан број позива хроничних, али и болесника са бројним тегобама изазваним високом или наглом променом температуре.
– У периоду од 10 до 15 часова најчешће је реч о повећаном броју позива са радних места – градилишта, канцеларија, са њива, јавних установа…. Ово се догађа због повећаног физичког напора комбинованог са високим спољашњим температурама и јаким дејством сунчевих зрака. Код старијих особа, због већ оштећеног крвотока у мозгу, као и периферним крвним судовима, те због срчаних обољења изазваних смањеном прокрвљеношћу срчаног мишића (тзв. исхемије миокарда као блажа форма до инфаркта као најтежег и потенцијално фаталног облика), долази до тегоба. Звали су нас и због разних колапсних стања услед нагле промене температуре и неусклађености температуре у простору у ком особа борави са спољашњом. Многи се жале на малаксалост, слабост у рукама и ногама, грчеве што може бити последица физичког напора, али и губитка електролита који се губе знојењем. Ризична група су старије особе са већ оштећеним крвним судовима мозга, срца и хронични бубрежни болесници, те дијабетичари, који, због природе болести, могу да имају лоше крвне судове у наведеним регионима.
У којој мери је могуће одговорити на очигледно повећан обим рада и потребу за ангажовањем запослених у хитној помоћи?
– Евидентно је да због годишњих одмора као и других објективних разлога (боловања, оправдана одсуства са посла итд) наше екипе нису комплетне, тако да је велики притисак од стране особа које зову 94 да се дође истог тренутка, а неретко се деси да се позиви упућују са 3- 4 места истовремено. Има особа које су спремне на сваки вид сарадње и слушају савете лекара до доласка екипе, али и оних који су неваспитани, арогантни, прете, а неки су склони и физичким нападима на екипе хитне помоћи. Повећан обим посла је и због особа које се привремено налазе на територији градске управе Шабац (страни држављани, особе у гостима, на путовањима) које немају другу могућност, него да се, у случају здравствених проблема, јаве у СХМП или да нас позову, али има и особа којима је изабрани лекар на годишњем одмору, а његове колеге из служби га преусмеравају у СХМП, икао он није хитан случај. Има доста и наших суграђана са неовереним књижицама који користе ноћну смену како би били бесплатно прегледали, иако по индикацијама не би требало.
Да ли је осим уобичајених хроничара и проблема које сте навели, услед великих врућина било и других симптома код пацијената – мањак концентрације, психичка нестабилност…?
– Врућина и спарност утичу и на здраве који нису прилагођени, а ови временски услови и нагле температурне промене посебно су ризични за пацијенте који користе велики број лекова, тако да треба пажљиво прилагодити лекове старосној доби и свим другима околностима, како се не би испољило штетно дејство, које може бити услед сумације дејства више лекова истовремено. Промене времена нарочито погађају особе са психичким сметњама што се испољава акутизацијом психоза, повећаном раздражљивошћу, афектирањем или променом дотле уобичајеног обрасца понашања – манична фаза код депресивних или незразложно повлачење у себе и осећаји безразложне велике жалости. На жалост живимо у временима отуђености и јагме за материјалним добрима, па, самим тим и бројним поремећајима у комуникацији, која је основ добрих односа међу људима, али И доброг менталног здравља.
Како фунционише пункт Службе хитне медицинске помоћи у Прњавору?
– Пункт СХМП у Прњавору ради добро, јер су запослени добро кренули у старту, усвајајући образац рада у служби Шабац. Разлике у начину рада нема, само је на њима мало већа одговорност, јер ноћу раде са децом, а и већа је одговорност приликом одлуке о транспорту, јер је ипак у питању раздаљина од око 35 км – имамо једно возило, а ако оно оде пункт је непокривен – али за сад ствари функционишу добро. У старту је било неповерења како од старне колега из Опште медицине који су дежурали ту, тако и од мештана Прњавора и околине, али мислим да су временом сви схватили да овако радимо брже, ефикасније и са мање трзавица, у корист болесника.
Повећан обим посла, али и константна тензија карактеришу рад у Служби хитне медицинске помоћи у којој је прим. др Мирослав Поповић од 1995. године. Пре тога је радио у Општој пракси, у амбуланти у Поцерском Добрићу две године. Специјализацију из ургентне медицине, у то време мало познате, а и данас не нарочито популарне области завршио је у Новом Саду 1999. године.
– Тадашњи директор ДЗ Шабац др Мира Миловановић ми је 1995. предложила да одем на ову до тада непознату специјализацију. Др Иван Вуковић и ја смо, заправо, тада добили специјализацију – он је у међувремну, после специјализације, прешао да ради у Завод за ХМП Београд, а ја сам до данас остао овде. Након нас двојице специјализације су добили др Тадић, др Дугоњић, др Марковић, др Терзић и други – који и сада раде у СХМП. У међувремно неколико колега је добило ову специјализацију, али су из разних разлога одустали или је заменили. То смо могли да урадимо и ми, али је код мене лично превагнуо осећај одговорности да не изневерим оне који су ме упутили на специјализацију, као и сама чињеница да ми се ова мултидисциплинарна специјализација свиђа управо због своје динамике и разноврсности патологије, као и саме чињенице да се може за кратко време пуно помоћи пацијенту или повређеном.
Однедавно др Мирослав Поповић је стекао звање примаријуса, другог у нашој здравственој установи.
– Што се тиче примаријата, све је кренуло необавезно, више из жеље да се присуством на неком Конгресу или Симпозијуму презентује Служба и Дом здравља него ја лично. А, то се могло једино ако напишеш неки рад на тему која је тема стручног састанка-Кардилогија, Траума, Ендокринологија и тако је почело…..Прво смо кренули др Драган Чавић и ја, затим се придружио др Бранко Вујковић, др Сања Михаиловић, Тома Томић, све млади и перспективни лекари, онда и др Вера Терзић, по повратку са специјализације, тако да је једне године на Конгресу АРТ-а у Врњачкој Бањи било девет аутора из наше службе – осам лекара и техничар Оја Дукић. У међувремену неки су отишли из службе дошли неки нови који су наставили, а и ја упоредо са њима. За примаријат мора да се буде специјалиста одређене гране, са најмање дванаест година радног искуства, да од првог до последњег рада има размак од шест година – а мој први рад објављен је 2005. Неопходно је да су радови објављивани у Зборницима са Конгреса и Симпозијума, у домаћим и медјународним стручним часописима и да тај број поена буде једнак и већи од 100. Сам систем бодовања је компликован и сложен, примера ради довољно је рећи да имам негде око 25 радова као аутор и као коаутор. Копије радова се шаљу у Министарство здравља, Одсек за доделу примаријата, и, након прегледа стручне комисије и ментора којег вам доделе, ако испуњавате услове, они дају предлог министру који својим потписом закључује целу причу. Лично не сматрам ни да сам бољи ни гори због тог звања, јер сам кренуо необавезно, али временом ми је било жао да пропадне толики труд и време проведено у реализацији тих радова тако да сам једноставно „морао“ да поднесем тај захтев за примаријат и искрено се надам и желим да ми се и други ускоро придруже у томе…
Време у коме живимо обилује изазовима свих врста. Ваш посао посебно је стресан и захтеван. Како се савладавају тешкоће и проблеми?
– Посао је стресан, захтеван и није за сваког, треба се родити за ово и волети посао, људе којима се помаже, јер то даје додатну снагу без обзира на плате које никад неће бити довољне, без обзира на недостатак људства, возила, опреме и свега оног што оптерећује и богатије земље и друштва од нашег. Како се превазилиазе проблеми….? Најбоље је у кругу породице, кроз дружења са пријатељима, кроз дружење са животињама…ја лично другујем скоро четири деценије са псима и коњима, јер сам одрастао на периферији у Пољопривредној школи, ту је преко пута био и остао Шабачки хиподром…. То је љубав која траје и коју настојим да пренесем на своју децу.
Ургентна медицина није нарочито привлачна младим лекарима који чекају специјализацију. Зашто је то тако и која је Ваша порука?
– Угрентна медицина је у земљама запада ( САД,Велика Британија, Канада …) другачије конципирана, јер код њих школовање лекара кошта доста и њихов лекар не иде на терене, јер то по њима пуно кошта. Ми смо опет део европске школе, која доводи лекара на место догадјаја, а ми, опет, као следбеници социјалистичког начина размишљања, још увек имамо лекара на „бацање“, тако да код нас лекари иду на терене, при томе се доживљвају разне непријатне ситуације, јер има нас разних, па и оних који не показују ни мрву захвалности, него, шта више, имају анимозитет према онима који им помажу… Други су опет неупућени у опсег посла ХМП тако да ове проблеме које ми имамо можемо срести скоро у свим срединама еxYу, сем Словеније која, због манлог броја становника и територије, има другачија организациона практичнија решења. Онај ко се одлучи за ово мора бити спреман да већи део радног века проведе у санитету, уз увек исте приоблеме, који понекад могу човеку да загорчају живот, без обзира на хуманост и задовољство које осети при успешном обављеном „задатку“. Ипак, најважније је да ово друго увек превлада.